САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЈЕЛУ НАГРАДА У ОКВИРУ МАНИФЕСТАЦИЈЕ ДАНИ МИЛКЕ БАЈИЋ ПОДЕРЕГИН
Књижевни конкурс који је Секретаријат за културу, социјална и друга питања Општине Пљевља организовао у првој години обиљежавања Дана Милке Бајић Подерегин, надмашио је и квантитетом и квалитетом радова најбоља очекивања организатора. Идеја је била да се кроз афирмацију женског стваралаштва афирмише име прве црногорске романсијерке, оне која је освијетлила Пљевља не само као свој биографски, већ и књижевни завичај. Међутим, Милка Бајић Подерегин учинила је и много више, начинивши значајан искорак у женском књижевном стваралаштву, отворила је она врата кроз која су жене улазиле веома ријетко и обично несигурно.
Колико се тога од тада до данас примијенило, најбоље свједочи чињеница да се на конкурс за најбољу завичајну пјесму и најбољу необјављену књигу јавио изузетно велики број жена из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Према ријечима свих чланова жирија, ово је један од најуспјелијих литерарних конкурса у посљедње вријеме, јер је квалитет књижевних текстова толико добар да није било лако одредити која ауторка је послала најбољи и најкомплетнији рад, тим прије што су се, када су књиге у питању, у конкуренцији нашли различити књижевни жанрови: романи, збирке приповједака и збирке пјесама. Примијећено је да су поједине ауторке у исто вријеме и успјешне пјесникиње и одлични приповједачи, те да су њихови радови у обје категорије високо рангирани. Управо је квалитет пристиглих радова утицао на то да жири одлуку о избору најбоље књиге, која ће бити објављена, и најбоље завичајне пјесме, која ће бити новчано награђена, није донио једногласно већ већином гласова. То је уједно порука оним ауторкама које ове године нису награђене да наставе писати, а да идуће године могу конкурисати са истом књигом уколико она до тада не буде одштампана.
Образложење за награђену књигу
На конкурс за најбољу необјављену књигу пристигло је 60 пријава ауторки из 32 града, и то: Лесковац, Београд, Требиње, Сарајево, Бар, Крупањ, Књажевац, Бачка Топола, Вршац, Прњавор, Подгорица, Ниш, Бања Лука, Чачак, Подгорица, Пирот, Чајетина, Панчево, Пљевља, Никшић, Суботица, Кикинда, Пожега, Кладово, Смедеревска Паланка, Ваљево, Беране, Трстеник, Дервента, Шабац, Сјеница и Кикинда.
Разматрајући пристигле књиге, жири је већином гласова донио одлуку да је најбоља књига, коју ће Општина Пљевља издати у 2026. години роман “СИЈАСЕТ СМРТИ И ПОНЕКО ПРЕЖИВЉАВАЊЕ”, ауторке Александре Мишић из Чачка.
Почевши од наслова ове збирке прича, и готово сваког наслова понаособ, примјетићемо јасне, кратке, без сувишних ријечи називе који нас упућују на мотиве страха, језе и смрти ( Од ножа, Духови, На овом или оном свијету, Утвара, Од олеандера, Глоцк 21…). Приче су симболичке и психолошке са елементима фолклорне фантастике. Мотиве и симболе који би означавали сигурност, топлину и љубав, књижевница доводи у везу са страховима, претвара их у извор натприродног и необјашњивог, и на тај начин настаје фантастично у књижевности. Такви су симболи пса који неуобичајно лаје и најављује црне слутње јунака ( У таксију ). Посебно значајану симболику има кућни праг — мјесто које у традицији симболизује границу између свијета живих и свијета предака. У словенској традицији змија није само симбол зла. Она је често чувар куће, огњишта и породице. Вјеровало се да испод прага, темеља или крај огњишта живи тзв. змија чуваркућа, која је повезана са душама умрлих чланова породице. Баш ће тај хронотоп мјеста ауторка узети за мјесто смрти јунака. ( На кућном прагу ). Флорални мотиви који су заступљени нису случајно одабрани. У народној традицији олеандер је познат као лијепа, али веома отровна биљка. У многим крајевима сачувана су предања о његовој смртоносности и приче које се преносе усменим путем ( Од олеандера ).
Различите су судбине људи, али је заједничка потреба да се пронађе неки ред и смисао. Зато настају приче о предзнацима, проклетствима и злим слутњама. Оне нису само израз празновјерја, већ и човјековог страха пред непознатим и његовог покушаја да објасни оно што не може да контролише. Кроз такве мотиве књижевност чува колективно памћење народа и вјеровања која се преносе с генерације на генерацију, претварајући појединачну трагедију у универзалну причу о људској судбини. Спајајући народни и модерни језик уз народна предања, вјеровања, обичаје и фолклорне мотиве Александра Мишић најбоље чува нашу традицију.
Интертекстуалност са фолклорним приповијеткама Момчила Настасијевића је заступљена нарочито због присуства психолошке фантастике, симболике и нејасне границе између стварног и нестварног. Као и код Настасијевића, страх није приказан као конкретно биће већ као невидљива сила која обликује човјекову свијест. Истовремено, прича Ормар подсјећа на Андрићеве приповијетке о дјечјим страховима, јер показује како искуства из дјетињства могу обиљежити читав живот појединца.
Смрт на крају не представља само трагичан завршетак, већ симболично потврђује пролазност времена и немоћ човјека пред животним током. Сваки тежак дан, свака издаја, свако сломљено срце, све су то Божји потези којима обликује човјека из дана у дан. Интертекстуалност са Библијом и седам смртних гријехова је одлична порука младим читаоцима да пазе на свакодневна искушења од гњева, пожуде, коцке, дроге и алкохола ( Од ножа, Партија шаха ).
Јесу ли наши несвјесни поступци гријеси; колико пута у току дана прекршимо Божје заповијести почевши од наших лоших мисли, ријечи и дјела? Морају ли се добро и зло свакодневно преплитати у човјековим животним одлукама? Може ли се избјећи вјеровање у усуд, у проклетство, у наслијеђене породичне гријехове и да ли човјек на овим просторима може имати чврсту вјеру у Христа без паганских обичаја и словенске митологије — вјероватно су најважнија питања које покреће збирка прича Сијасет смрти и понеко преживљавање Александре Мишић.
Александра Мишић рођена је 1. јануара 1970. године у Чачку. Завршила је Филолошки факултет у Београду 1993. године. Ради као професор књижевности у чачанској Гимназији. Добитник је многих награда и похвала за поезију и прозу у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској, Републици Српској, Бугарској и Румунији, Италији и Француској. Пише критичке приказе и рецензије савремених аутора. Радови су јој објављивани у стручним часописима и књижевним зборницима у земљи и иностранству. До сада је објавила девет књига: збирке поезије: „Моје тишине“ и „Сумраци и зоре“, „Срцевидац“, романе „Новчићи за Харона“, „Шаптачи села Липова“ и „Јагат“, збирку приповједака „Тајна замка Солотник и друге приче“, књигу есеја и критика „О речима“, роман за тинејџере „Шарена“. Роман „Шарена“ награђен је на такмичењу Издавачке куће „Клетт“ 2024. у оквиру Осмог читалачког маратона и штампала га је ова издавачка кућа. Пјеснички рукопис „Срцевидац“ добио је другу награду 2024. на такмичењу за најбољу збирку у Зворнику. Њене пјесме ушле су у Зборник „Панорама нове српске поезије 2025“. Два пута је добила признање Друштва за српски језик Филолошког факултета у Београду, 2008. и 2025. Рукопис романа за дјецу „Шта би сада урадио Флеш Гордон“ добио је другу награду на конкурсу „Асогласа“ из Зворника 2026.
Заступљена је у Зборнику пјесника свијета (Париз, 2026).Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске.
Образложење за награђену завичајну пјесму
На конкурс за најбољу необјављену пјесму о завичају пристигле су 123 пјесме. Пјесмама о завичају су конкурисале ауторке из 43 града, и то: Нови Сад, Београд, Бања Лука, Дервента, Чачак, Бабушница, Беране, Добој, Подгорица, Ваљево, Вишеград, Ужице, Обреновац, Пљевља, Никшић, Сарајево, Ниш, Смедерево, Трстеник, Кладово, Пожега, Смедеревска Паланка, Херцег Нови, Шабац, Бар, Пожаревац, Живинице, Краљево, Кула, Прањани, Доњи Милановац, Нова Варош, Суботица, Бачка Паланка, Гора (КиМ), Зрењанин, Прњавор, Сремска Митровица, Земун, Вршац, Горњи Теслић, Крагујевац и Књажевац.
Разматрајући пристигле пјесме, жири је већином гласова донио одлуку да је најбоља пјесма о завичају, која ће бити награђена у оквиру манифестације Дани Милке Бајић Подерегин у 2026. години, пјесма “ЗЕМЉА ПАМТИ ”, ауторке Радмиле Стојадиновић из Пожаревца.
Пјесму „Земља памти“ треба читати полако, тамо гдје је зарез треба направити паузу и неколико пута дубоко уздахнути, тамо гдје је тачка треба уметнути слике босоногог дјетињства, куће, дворишта, мајке… На крају треба устати и умити лице по могућности водом са каквог извора којег смо давно оставили да зарасте и да се по њему похвата маховина. Послије свега не треба да се чудимо што ће нам у душу остати горчина, а у грлу застати ријечи које ни самима себи нисмо имали снаге да деценијама изговоримо.
Међу десетинама изузетних завичајних пјесама које су пристигле на овај Конкурс, Жири је одабрао пјесму „Земља памти“ управо због њене магичне моћи да се читаоцу сама прочита, да му заустави дах и натјера га да је запамти. Те три особине ове пјесме, у ствари, чине и суштину истинске поезије, разлога њеног постојања и безвремености.
У овој пјесми, својеврсном мозаику ријечи које творе слику спознаје пређеног пута и његовог смисла, сваки камичак је пажљиво избрушен и постављен баш тамо гдје му је мјесто: очеве ријечи, путеви којима смо отишли, тежина туђих година на раменима, бјежање, бјежање, бјежање и све то урамљено спознајом на крају пута да смо ми они који заборављају и бјеже од завичаја док нас он памти заувијек.
Због свега тога, пјесма „Земља памти“ је у ствари јасан и поуздан путоказ ка просторима метафизике који једино крију суштину нашег постојања и тајну због чега никада човјек не заборавља боју неба испод којег се родио. Управо ова карактеристика пјесме „Земља памти“ је и била пресудна да је издвојимо од осталих и наградимо.
Радмила Стојадиновић, рођена 1970. године у Пожаревцу, савремена је српска књижевница препознатљива по снажном и емотивном изразу. Пише поезију, прозу, новеле и сатиру, у којима спаја дубоку интроспекцију са друштвеним темама и финим осећајем за хумор. Објавила је два аутобиографска романа – Хоћу свој живот назад и Све се то десило (2023. и 2024. године), са којима је имала промоције кроз цијелу Србију. Издања су врло брзо доштампана, 2025 године излази књига за децу Авантуре Патка Лија, као и збирка поезије Док чекамо сутра. Њена дјела заступљена су у бројним књижевним часописима и међународним зборницима. Истиче се у часописима Неказано, Милош Црњански, Књижевне вертикале и многим другим. Добитница је више значајних награда у земљи и иностранству. Међу њима се издвајају награда за поезију Сенека у Италији, као и прва награда на међународном конкурсу у Италији на тему насиље над женама. У Србији је награђена за хумор и сатиру у Мркоњић Граду, наградом за причу године на конкурсу Миша Цветановић 2024. године у Брестовцу. Поменућемо награду на конкурсу Ћирилична баштина, затим награђеном причом у Сокобањи, наградом Љубомира Јанковића у Гружи, наградом за кратку причу у Акту, затим “Завичајно звоно професора Вучковића“, добитница златне значке витеза поезије у Словенији, итд. Њена остварења су превођена на више језика. Њени текстови за дјецу су на корицама Једрењака, а има и награђених радова са дјечијих конкурса. Године 2026. из штампе излази роман Дом напуштених душа. Ових дана се очекује наставак књиге за децу Доживљаји Гуске Цице, као и збирка кратких прича Кад се жеље додирну. Радмила Стојадиновић живи и ствара у Пожаревцу, остајући доследна умјетничком изразу који непрестано инспирише и подстиче на даље писање.
ЖИРИ
Снежана Грујичић
Милица Вемић
Рајко Палибрк